Znate ono kad ste već neku životnu situaciju milijun puta pretresli u glavi, ispričali ste već svim prijateljima (i neprijateljima) kako je to bilo, jasno vam je što trebate napraviti da biste se pomaknuli, ali i dalje ne ide.
Zaglavili ste. Kad dođe do toga da zakoračite, odjednom su vam noge ful teške, magli vam se pred očima i ostajete na mjestu. I nezadovoljni ste zbog toga.
Ali jednostavno vam ne ide da se pomaknete. Makar bilo jasno i vama i vašoj okolini i svetom Petru da tu nema kruha za vas. I nezadovoljstvo raste. Sve ste bezvoljniji, i neke druge stvari koje vas vesele već pomalo gube svoju magičnu moć da vas oraspolože i lagano tonete. Nije samo da stojite nego kao da ste se i unazadili.
Neki crv vam ne da mira. Opet evaluirate situaciju, pa možda bi mogao napraviti još ovo i ovo da to spasim, možda se nisam dovoljno trudila, možda sam ja u krivu, možda sam luda, možda svi to vide drugačije od mene, možda griješim dušu što to mislim, možda ovo, možda ono…. Ali nezadovoljstvo je i dalje tu.
Ako ste na trenutak lucidni i racionalni, jasno vam je da ste odvagali sve za i protiv, i da to više nema smisla za vas, i ponese vas misao joj, kad ja to konačno napravim, kad to promijenim, sve će biti bolje. Na rubu ste prvog koraka. I onda opet nazad. Ali možda… I tako u bezbroj milijuna krugova.
Zašto nam je tako teško priznati si da nešto ne ide? Da nije za nas? Da smo dali sve od sebe i da imamo pravo tražiti nešto bolje? Svima nam se to dešava. U vezama koje nemaju budućnost, na poslovima koje radimo, a koji nas više ne vesele, s odnosima koji više nisu ono što su nekad bili, s propalim projektima koji odavno već nikuda ne vode. Teško nam je pustiti.
Dijelom hranimo neku bezrazložnu nadu da će se desiti neko čudo koje će to sve vratiti na trenutak kad je imalo smisla i kad je bilo dobro. Dijelom sami sebi ne vjerujemo jer imamo ideju da ne može biti bolje ili da to ne zaslužujemo. A u pozadini svega toga je strah. Ogroman strah od nepoznatog.
I blato je dobro makar smrdilo i prljalo nam duh svakodnevno jer nam je ta kaljuža već dobro poznata i baš nam u neku ruku i paše valjati se u njemu. Nema veze koliko nešto nije dobro za nas, bar je poznato.
S druge strane se nalazi bolji život, ali sami si ga sebi oduzimamo.
Jer nas je strah. I koliko god strah bio dobar kad nas odvrati od neke realne opasnosti, u ovakvim slučajevima je paralizirajući i radi protiv nas.
Ne slušajući sebe, sve se više poklapamo i postajemo sve nezadovoljniji i mrzovoljniji. I to ne jenjava. Upravo suprotno. Raste i polako, ali sigurno nagriza i druge sfere života koje možda i nisu trenutno tako loše.
Biti hrabar ne znači da se ne bojiš, već da radiš korak naprijed usprkos tom strahu.
Zato skoči.
Slušaj sebe.
Zanima vas pozitivna psihologija? Pogledajte resurse na stranici.
Ostale članke možete pročitati na stranici Članci.
Comments